Istorija diplomatije: Konstantin "Koča" Popović (kratka biografija)

Rođen 14. marta 1908. u Beogradu u bogatoj i uglednoj porodici industrijalaca i akademika. Deo detinjstva proveo u Švajcarskoj. Studirao filozofiju na Sorboni (diplomirao 1932.). U Parizu se priključuje nadrealističkim krugovima. Bavio se i književnošću. Iako poreklom iz buržujske porodice, rano usvaja levičarske ideje i 1933. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. 1937. odlazi u Španiju gde učestvuje u građanskom ratu sve do 1939. i pada Madrida. Posle kraćeg boravka u Francuskoj (interniran zbog učešća u španskom građanskom ratu) vraća se u Jugoslaviju 1939.

Tokom Drugog svetskog rata ima važnu ulogu u NOB-u na prostorima Srbije i BiH (Igmanski marš, borbe oko Sutjeske …). Komandovao Prvom proleterskom brigadom, Prvom proleterskom divizijom i Drugom armijom. Član AVNOJ-a od 1942. i član Predsedništva AVNOJ-a od 1943. Nakon rata od 1945. do 1953. nalazio se na čelu Generalštaba JNA. Poslanik savezne i republičke (Srbija) skupštine od 1945. Od 15. januara 1953. postaje savezni sekretar za inostrane poslove i na toj funkciji ostaje do 23. aprila 1965. Potom obavlja funkciju potpredsednika SFRJ tokom 1966. i 1967. Bio član brojnih komiteta KP na jugoslovenskom i republičkom nivou (Srbija). Nakon tzv. čistke liberala u Srbiji, povlači se iz aktivnog političkog života. 1985. zajedno sa Pekom Dapčevićem odbio predlog Predsedništva SFRJ da dobije čin generala armije. Živeo u braku sa Veronikom Verom Bakotić do 1945. kada se razvode. Potom nevenčano živeo sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Preminuo u Beogradu 20. oktobra 1992.

Peti ministar inostranih poslova SFR Jugoslavije

Upamćen kao najdugovečniji jugoslovenski šef diplomatije i tu u vreme velih globalnih previranja (rat u Koreji, pitanje Indokine, vojni udar u Alžiru, Kastrov dolazak na vlast, Kenedijevo ubistvo, pad Hruščova ...). Smatra se da je dovden u SSIP da smanji uticaj Rankovića i UDBE u spoljnim poslovima (Koordinaciono odeljenje – Mićunović i Vratuša). Pripisuje mu se važno angažovanje oko stvaranja Balkanskog saveza, normalizacije odnosa sa SSSR-om, slanja vojne pomoći iz SAD ... Posebnu ulogu imao je u stvaranju i vođenju Pokreta nesvrstanih zemalja čija je prva konferencija održana u Beogradu 1961. godine. Kasnije se pokazalo da je imao rezerve prema Pokretu („nije video socijalizam“) ... Smatra se da je u svom delovanju ipak bio limitiran što zbog činjenice da su Tito i Kardelj bili moćniji što zbog toga jer nije želeo da im se zamera. Ipak, smatra se da je imao veliku autonomiju i dobre rezultate u operativnom delovanju prilikom sprovođenja odluka koje su dolazile odozgo.

Ilustracija teksta

Branko Lazić